U ovom mjesecu  posebnu pozornost zaslužuje Međunarodni dan materinskog jezika, koji obilježavamo 21. veljače.  Moramo biti svjesni da je upravo materinski jezik osnova kulture i nacionalnog obilježja svakog naroda.

Stoga neka i taj blagdan bude spomenik hrvatskoj riječi – onoj u službenom jeziku kao i onoj u svim našim narječjima (štokavskom, kajkavskom i čakavskom) jer su sve to sastavnice našega materinskog jezika. ˝

(Iz čitanke Hrvatskog jezika za 4.razred)

Učenici 4. razreda su, uoči obilježavanja Međunarodnog dana materinskog jezika, dobili zadatak porazgovarati s djedom ili bakom i zamoliti ih da im ispričaju kakvu ˝štoriju˝iz djetinjstva  i mladih dana.  Učenici su tu priču zapisali onako  kako im je prepričana, na domaćen jeziku.

Evo nekoliko najzanimljivijih:

BAKA U BLATU

Bil je ružan dan. Kiša je curila s krovi, a u dvoru su race plivale po velikoj lokvi.

Deda je rekal baki da su prasci jako gladni jer krulju.

˝Ajde u kuj´nu, zagrij onaj napoj iz zdele, dodaj posije i daj jim odma´ jist˝, rekal je još glasnije ispred štale da ga baka bolje čuje jer je već malo oglušila. Baki se baš odma´ nije dalo dignut od stola jer je baš slatko srkala kafu, ali kaj će – mora slušat dedu.

Zela je napoj, a napoj je bil fest moson, i metnila ga na šparet. Kad je sve to spremila u amper, krenila je u dvor prema prašćaku. Na noga je imala stare, kliske postole. Još ni pravo zakoračila, opanki su bili ispod vode i blata, a amper s masnim jilom za prasce prevagnul je baku na jednu stranu i ona se odma našla mesto rac u lokvi s napojem.

Ljuta baka iskala je što će ružnije izgovoriti dedi koji se ispod šajera smijal na sav glas, iako je znal da nečedu do jutro pripovidati.

Emili Deopope, čija baka živi u Ogulinu

KOZA ŠARKA

Nisam mogao ići kod none u Čižiće pa sam ju nazvao i zamolio da mi ispriča jedan događaj iz djetinjstva. I ispričala mi je.

˝Kad sam bila mala imeli smo kozu Šarku. Jako san je volela. Imela je čuda mlika i jako je bi´ dobar njezin sir. Čudi puti san ju pejala na pašu. Bila mi je k´o prijateljica. Ondat je jedan dan prišo´ otac doma i reko da ju moramo zaklat. Plakala son čuda dan, nisan mogla ni jist, ni pit, a još monje spat.˝

I tako mi se moja nona rastužila, ali je rekla da nema veze, samo da mi je pomogla. Da sam bio tamo, rado bih je zagrlio.

Matej Kosić, čija nona živi u Čižićima

DJETINJSTVO

Kad je moja baba bila dite, nisu imili ni struje, ni kompjuteri, a bome ni televizije.

Nisu se puno igrali, aš su morali pomoć materi i ocu. Hodili su svaki dan po opce pa bi se po putu kuntrali z drugu dicu i poćakulali. Igrali bi se lovice, skrivača, slipoga miša. Igračke ni bilo za kupit pa su sami delali frulice od jesena. Glavicu od frmentuna bi z dretvu vezali i ondat bi s tin tarankali po klanci.

Nikada dica nisu puno toga imili, ma su se lipo igrali i bili veseli!

Josip Depikolozvane, čija baba živi u Bajčićima